Tokom svih ovih godina rada kao trener, sportski trener, mindset coach i hipnoterapeut, primetila sam jedan zanimljiv obrazac.
Pojavljuje se u raznim oblicima, kod različitih profila sportista — u individualnim i timskim sportovima, kod početnika, naprednih i profesionalaca.
U periodu od deset dana do dve nedelje pre važnog takmičenja — baš onda kada bi sve trebalo da bude lagano i stabilno — počnu da se dešavaju stvari koje izgledaju potpuno nelogično.
Pojave se sitne povrede.
Zatezanja.
Iznenadne prehlade.
Nerazumljivi padovi, nezgodni pokreti, saplitanja, pa čak i situacije iz privatnog života koje odjednom odvuku pažnju i energiju.
I sportista ostane zbunjen.
Ne ona mala zbunjenost, nego ona iskrena:
“Je l’ moguće da se baš sada sve ovo dešava?”
I odmah zatim, onaj dodatni sloj dramatike:
“Zašto baš meni?”
Ako ste u sportu dovoljno dugo, znate taj trenutak: pogled prema nebu, lagano prevrtanje očima i unutrašnji monolog koji zvuči kao kratka scena iz serije.
I sve je to potpuno ljudski.
Kako unutrašnji pritisak utiče na poslednje dane pripreme
Moje iskustvo pokazuje da tih poslednjih desetak dana pred takmičenje nikada nisu samo “još jedan period pripreme”.
To je vreme kada ono što ste planirali i priželjkivali postaje konkretno.
Nije više zamišljeno, nije više daleko — stiže.
I telo to registruje pre uma.
Javlja se ona fina napetost iznutra, kao lagani pritisak koji podseća da dolazi trenutak u kojem treba da pokažete ko ste, koliko Vam je stalo i koliko ste ulagali.
U tim danima često nastane unutrašnje razdvajanje: s jedne strane glas koji podstiče i podržava, a s druge strani neizgovoreni sloj koji oseća važnost trenutka, brigu ili sumnju.
Taj unutrašnji konflikt stvara nelagodnost.
A nelagodnost traži izlaz.
Ponekad kroz misao.
Ponekad kroz nemir.
A najčešće — kroz telo.
Zato povreda, koliko god bila neprijatna, retko kada dođe “iz vedra neba”.
Ona je informacija.
Znak da se unutar Vas nakupilo više emotivnog opterećenja nego što ga trenutno možete nositi na opušten način.
Povreda može biti poziv na usporavanje, na povratak sebi, na povezivanje sa onim što se zapravo dešava u Vama.
Nekad se to dogodi na treningu.
Nekad potpuno van sporta — kao da osoba sama sebe uvede u okolnost koja je zaustavi taman toliko da mora da se okrene sebi.
To nije slabost.
To je prirodna reakcija kada ulazimo u nešto što nam je emocionalno važno.
I zanimljivo je da, kada sportista počne da obraća pažnju na svoje unutrašnje stanje, događaju se neočekivane stvari.
Dogodi se da nastupi uprkos povredi.
Da se poveže sa sobom dublje nego ikad.
Da ostvari rezultat za koji nije mislio da je moguć.
Jer povreda nije kraj.
Ona je informacija.
Priča koja traži da bude čuvena.
A telo se nikada ne “javi glasno” bez da je ranije pokušalo da signalizira na finije načine.
Zato sledeći put, kada ste nadomak važnog takmičenja, zastanite i obratite pažnju na ono što se dešava unutar Vas.
Primetite svoj unutrašnji govor, emocije i male telesne reakcije — jer upravo tu počinje zdravo nošenje sa pritiskom i očuvanje prisutnosti.
