Sportisti često nose u sebi veoma jasan, do detalja izgrađen film o tome kako bi njihov nastup trebalo da izgleda. U tom filmu sve teče glatko: Vaše telo sluša, fokus je oštar, dan Vas prati, protivnik reaguje “po planu”, trener se pojavljuje sa pravom rečenicom u pravom trenutku, a svaki pokret ima smisao. I ne samo Vi — i drugi ljudi iz tog unutrašnjeg scenarija ponašaju se tačno onako kako ste ih nesvesno rasporedili. Sve je lepo složeno dok ostaje u Vašoj glavi.
Ako izgovorim, neće se desiti
Problem nije u tome što očekujete. Problem je što taj film najčešće ostane sakriven. Nije izgovoren, nije procenjen, nije prilagođen današnjem danu, Vašem ritmu, emociji, formi ili realnim uslovima. Često se dešava da se sportisti plaše da svoje očekivanje izgovore, ne zato što nije važno, već zato što veruju: “Ako kažem naglas, možda ga upropastim. Ako izgovorim, možda se neće desiti.”
Taj strah je ponekad jači od straha od neuspeha. Jer čim nešto izgovorite, otvara se prostor za rizik — a rizik znači da možda nećete ispuniti ono što Vam je važno. Ali očekivanja koja ostanu neizgovorena postaju kruta, nefleksibilna, i uvek, bez izuzetka, bole najviše.
OTPOR, BOL, FRUSTRACIJA – DOKLE VIŠE. SAD TEK STIŽE RAZOČARENJE
Pre nego što razočaranje uopšte dođe, Vaše telo i glava Vam uredno šalju signale, ali sportisti ih redje prepoznaju. Prvi od njih je otpor. To je ona tanka, teško uhvatljiva napetost koja se javi onda kada shvatite da niste potpuno “u ritmu”, da nešto ne teče kako treba, da Vam pažnju odvlači nešto što inače zanemarite. Otpor je prvi znak da se unutrašnji scenario i realnost više ne kreću istim putem. To je trenutak u kome bi bilo najkorisnije da se vratite prisutnosti, da proverite kako se osećate i šta je zaista pred Vama. Ali dobar broj sportista taj signal preskoči i nastavi da gura svoju verziju događaja, kao da će se realnost vratiti u njihove linije.
Kada taj otpor predugo traje, prelazi u bol — nekad fizičku, nekad emocionalnu, a najčešće kombinaciju ta dva. To je ona tupa unutrašnja težina koja se ne vidi spolja, ali je jasno osećate iznutra. Bol je znak da trošite mnogo više energije na održavanje očekivanja nego na samu igru, pokret ili trku.
A zatim dolazi frustracija, ona faza u kojoj primećujete da je sve postalo teže nego što bi trebalo. Tempo Vam ne odgovara, telo zahteva više nego inače, mali događaji Vas izbacuju iz fokusa, a svaki pokušaj da “vratite kontrolu” deluje kao dodatni teret. Frustracija nastaje kada se borite sa slikom koja više ne postoji — ali je još uvek niste spremni da pustite. I ni tu se ne vraćamo u prisutnost, jer se često uporno držimo svog plana, iako nam telo i dan već odavno govore da je drugačiji pristup potreban.
I onda, na kraju svega toga, stiže razočaranje kao kratkotrajna, ali intenzivna bol, jer stvarnost nije pratila scenario koji ste Vi napisali. Taj jaz između slike koju ste imali i iskustva koje ste doživeli ne govori da ne možete ili da Vam nešto nedostaje; naprotiv, govori da Vam je stalo, da ste uložili sebe, emociju, nadu i energiju u ono što radite. Zato razočaranje ume da bude toliko oštro — ono je dokaz angažovanosti, ne dokaz nesposobnosti.
Kada razočaranje dođe, najvažnije nije da sebe dodatno gurate, već da otvorite svoja očekivanja i pogledate ih bez grča. Ne da biste ih odbacili, već da biste ih uskladili sa sobom kakvi ste tog dana i sa realnošću u kojoj se nalazite. Kada prestanete da održavate krut unutrašnji scenario i vratite se prisutnosti, vraća se i jasnoća, i stabilnost, i sposobnost da reagujete u trenutku. To ne briše bol razočaranja, ali mu oduzima moć da Vas zadrži u mestu. I paradoksalno, baš tada, kada ste otvoreni za ono što jeste, umesto vezani za ono što je “moralo” da bude, stvaraju se Vaši najautentičniji i najzreliji sportski trenuci.
